OD IDEJE DO REALIZACIJE – LAŽI, PREVARE I MAHINACIJE

Ideja demokratije je veoma stara, začeta nekih 700 godina p.n.e. u staroj Grčkoj. Njena suština – vladavina naroda – veoma pošteno i fer zvuči. I možda je baš u tome problem sa demokratijom. Nekima to ne odgovara. Kome? Pa onima koji su na vlasti. Ideja demokratije podrazumeva da se sa vlasti može otići isto onako lako kao što se do nje dolazi – voljom naroda. Zato se, maltene od kad se ideja pojavila, počelo sa traženjem načina da se volja naroda pretvori u željeni rezultat.

Izvorno demokratija je podrazumevala učestvovanje svih pojedinaca (koji to žele) u diskusijama i donošenju odluka. Uz određene ograde, naravno, da to ne važi za maloletne, za robove i za žene. Pa opet, ne može se poreći da je to fer, s obzirom na vreme o kome se radi. Prvim apgrejdom demokratije (da bi se smanjio broj diskutanata i glasača) uvedena je vladavina izabranih predstavnika već pomenutog naroda. U jednoj varijanti ovi predstavnici su se birali lutrijom (pošteno, sem ako je lutrija nameštena). U drugoj izglasavao ih je narod, sa ciljem da se podigne kvalitet predstavnika u odnosu na one izvučene lutrijom. Do sada sve zvuči pošteno, zar ne? Dobro, zato se sada počelo raditi na tome da predstavnici predloženi za glasanje mogu dolaziti samo iz viših slojeva društva. Čisto da bi se smanjila konkurencija. Naravno, tu se već može uočiti pojava profesionalnih političara. Koji su se, logično, počeli između ostalog baviti traženjem načina da dođu i ostanu na vlasti. Ljudska priroda jednostavno ima ugrađenu težnju ka vlasti, a na putu ka tom cilju ne biraju se sredstva. Laži, prevare, mahinacije i mnogo gore stvari čine se – u ime demokratije! Za dobro naroda!

Savremena demokratija (oko trista godina unazad) donosi i nove ideje. Ne, ne ideje koje povećavaju uticaj naroda u „narodnoj vlasti“, već one koje uvode bolje mehanizme postavljanja „odgovarajućih ljudi“ na „odgovarajuća mesta“. U tom cilju neki političar genijalac smislio je političke partije. Kako su političari odavno utvrdili, za osvajanje vlasti potrebna je ekipa koja odrađuje gomilu poslova koje je potrebno uraditi da bi se ciljani pojedinac predstavio što širim narodnim masama u što boljem svetlu (kako bi ga te iste narodne mase demokratski izabrale i dobrovoljno mu poverile vlast). E ta ekipa radilica mora biti na neki način stimulisana da bi pružala što bolje rezultate. Stimulacija se uvek uspešno mogla realizovati novcem, ali utvrđeno je da kombinovana metoda pruža još bolje rezultate. Kombinovana metoda podrazumeva pored novca i udeo u (eventualnoj) vlasti. Drugim rečima političar obećava svima koji rade na tome da se on dokopa vlasti da će ih postaviti na važna mesta u budućoj vladi. S obzirom da u budućoj vladi obično nema dovoljno mesta za sve koji su se trudili, neko uvek ostane kratkih rukava. Da političari ne bi u takvim situacijama ispadali lažovi i prevaranti, stvorene su političke partije. Tako da se onda svi članovi jedne partije bore da ta partija (čitaj njen predsednik) dođu na vlast. Ako se kojim slučajem to ostvari, onda svi imaju osećaj da su pobedili i osvojili vlast, iako većinu članova niko ništa i ne pita. Da ne bude zabune, unutrašnja organizacija političkih partija je takođe zasnovana na demokratskim principima, koji takođe obezbeđuju postavljanje „odgovarajućih ljudi“ na „odgovarajuća mesta“.

Dakle za pojedinca je samo potrebno da obezbedi podršku manjeg broja članova od uticaja da bi postao predsednik partije (što je još jednostavnije ako je pojedinac osnivač te partije, pa pametnim izborom i postavljanjem članova od uticaja završi pitanje podrške za dugi niz godina unapred). Kao što se iz navedenog vidi obećanje vlasti (makar i u malim količinama, pa čak i virtuelno) može uštedeti političaru mnogo novca.

S druge strane novac je itekako potreban za važnije stvari – marketing koji obezbeđuje pozitivno mišljenje glasača. Da li je slučajno to što glasači u većini slučajeva biraju kandidata (ili partiju) koji su najviše uložili u predizbornu kampanju?

VLADAVINA NAJBOLJIH

Sve u svemu demokratija se svela na sistem u kome nekompetentna većina bira korumpiranu manjinu. Ideja demokratije, kao i ideja komunizma, pokazala se kao neprilagođena trenutnom evolutivnom razvoju čoveka. Naravno radi se o „trenutku“ od par stotina hiljada godina, koliko obično traje jedan „evolutivni trenutak“. Predugo bi bilo da čekamo da čovek evouluira u boljeg od sebe. U međuvremenu možemo se zapitati kako ovom sadašnjem čoveku obezbediti najveći mogući prosperitet. Za početak bilo bi dobro obezbediti vladavinu najboljih. Što se veoma retko postiže izborima na demokratski način.

Postoji li bolji način?

Danas se sa više pažnje vrši izbor najboljeg kandidata za radno mesto u ozbiljnim firmama, nego za predsednika vlade. U firmama svi kandidati popunjavaju upitnike, rade testove. Pored kvalifikacija proveravaju im se sposobnosti i znanja. Zar ne bi bilo logično da se onda i kandidati za premijera ili ministra takođe testiraju? Moderna psihologija ima spremne upitnike kojima se mogu rangirati gotovo sve osobine, od inteligencije (svih devet vrsta), moralnosti, empatije, specifičnih znanja i svih drugih kvaliteta koji su potrebni za određenu funkciju.

Novcem koji bi se uštedeo od predizbornih kampanja lako bi se finansiralo testiranje svih građana i još bi dosta preostalo. To bi obezbedilo postavljanje zaista najboljih na vlast. Dotični bi bili u radu nezavisni jedan od drugog, jer niko nikog ne bi „doveo“ na određenu funkciju, niti bi mogao da ga smeni. Međutim, čak ni ovako odabrani funkcioneri ne bi bili bez kontrole rada, jer ni testovi ne daju 100% garancije da je neko pošten i moralan. Kao i u korporacijama njih bi kontrolisao Nadzorni odbor, sa ovlašćenjem da ih kazni ili opozove.

I na kraju bez uslova da u vlasti budu članovi određenih partija prestala bi potreba za njihovim postojanjem (eto još ušteda).

Gde je problem?

Problem je u implementaciji sistema. Najveći protivnici ovakve organizacije upravljanja su upravo oni koji su trenutno na vlasti. Ne manji protivnici su i oni koji su u opoziciji, sa nadom da će se pre ili kasnije dokopati vlasti (i naplatiti svoju mukotrpnu borbu). Demokratija bi mogla da donese ovu promenu jedino u slučaju da se osnuje stranka kojoj nije cilj da vlada, već da u interesu naroda izmeni sistem izbora premijera, ministara i poslanika. Ako bi takva stranka bila demokratski izabrana, imala bi legitimitet za menjanje celokupnog sistema upravljanja.