Prepuni su mediji raznoraznih boraca za ljudska prava, za ravnopravnost žena, rodnu ravnopravnost, prava LGBT populacije i sl.

Pritom jednu vrstu diskriminacije koja je ugrađena i u zakon niko ne vidi i ne pominje. Reč je o diskriminaciji maloletnih osoba, kojima je po zakonu uskraćeno pravo glasa. Uz argumentaciju istu kao što se nekad dokazivalo zašto crnci ili žene ne treba da imaju pravo glasa: nemaju političke ili glasačke kompetencije, nemaju potpuno razvijeno razmišljanje (John Locke), nisu sposobni za racionalno procenjivanje i da se odupru političkim manipulacijama (Jean-Jacques Rousseau), nedostaje im integritet i “samokontrola” za prevazilaženje puke iracionalne želje (Immanuel Kant). Svaka čast Loku, Rusou i Kantu, ali ima li nekih savremenijih mislilaca da kažu nešto o toj temi?

Ima. Chan i Clayton (2006) su protiv glasanja maloletnika na osnovu toga što nisu stekli dovoljno „znanja o političkom sistemu i razumevanja prirode i značaja pitanja koja su predmet javne i političke rasprave“.

Slično tome, britanska izborna komisija je ponovo potvrdila starosnu granicu za glasanje od 18 godina kao doba „razvoja dovoljne socijalne svesti“ (Cowley i Denver 2004).

Tvrdi se da znanje potrebno za glasanje zavisi od razumevanja stvari poput političkih sistema, alternativnih stavova o glavnim pitanjima i uticaja odluka na različito stanovništvo. Čak i da deca imaju kompetenciju da glasaju, trebalo bi im vremena i obrazovanja da steknu znanje da bi to učinila odgovorno.

Međutim. Kao što znamo znanje o svemu ovome nije uslov biračkog prava za bilo koju drugu grupu stanovnika. Na primer, pravo glasa ne zavisi čak ni od osnovne pismenosti. Mnoge demokratije na svetu (uključujući i najveću, onu u
Indiji) imaju brojno nepismeno stanovništvo i glasanje se tamo često vrši pomoću slika. Kada su rađeni testovi znanja, kao na primer na američkom jugu, pokazalo se da su maloletna lica nepravedno obespravljena. Odrasli su pokazali temeljne nedostatke u političkom znanju, ali time im nije bilo uskraćeno pravo glasa. I, naravno, što se tiče glasačke kompetencije, glasačko znanje bi se sigurno povećalo među decom da su u stvari imala pravo da ga koriste. Najvažnija vrsta znanja koja je potrebna za odgovorno glasanje je poznavanje političkih alternativa i njihov odnos sa vlastitim i tuđim životom. Ali niko ne poseduje potpuno razumevanje u ovoj oblasti i teško je tvrditi da starijoj deci i omladini to inherentno nedostaje.

Ako ipak mislimo da su znanje i kompetentnost neophodni za glasanje, postoji i varijanta da se uspostavi „glasački test“ u kojem bi svako morao da pokaže osnovni glasački kapacitet i sposobnost razlikovanja između glavnih političkih ideologija. Tako bi svi, bez obzira na uzrast, imali istu šansu da ostvare svoja glasačka prava. Čime bi se takođe značajno smanjio broj glasača.

(NE)ZAVISNOST OD UTICAJA

Još jedan argument protiv je taj da su deca toliko snažno pod uticajem roditelja, nastavnika, masovnih medija i korporacija da im nedostaje kapacitet za nezavisno glasanje. S obzirom da maloletnici u velikoj meri zavise od odraslih za svoj opstanak i dobrobit, njihovi politički stavovi veoma su podložni manipulaciji odraslih.

Međutim, jedna od nedoslednosti ovog argumenta je ta što pretpostavlja da politička nezavisnost karakteriše odrasle. Time se ignoriše stvarnost u kojoj niko ne misli i ne deluje nezavisno od partnera, porodice, porekla, kulture, socijalno-ekonomske pozadine, istorijskog konteksta, okruženja masovnih medija i mnogih drugih stvari. Utvrđeno je između ostalog da muževi i žene utiču jedni na druge u velikoj meri. Koncept političke zavisnosti ranije je korišćen za uskraćivanje glasačkih prava manjinama, ženama i siromašnima. Deca mogu biti zavisnija od drugih u određenim aspektima – finansijski, obrazovno i emocionalno – ali sva ljudska bića su međusobno zavisna u mnogim dimenzijama svog života.

Realnost je takva da će deca verovatno glasati slično kao i roditelji, baš kao što čine i supružnici i članovi istih socijalnih, etničkih i kulturnih grupa. Pokazalo se, na primer, da mladi punoletni glasači u Velikoj Britaniji glasaju za istu stranku kao i njihovi roditelji u 89 do 92 posto slučajeva.

GLASANJE NA SVOJU ŠTETU

Još jedan argument protiv prava glasa maloletnika je taj da većina odraslih, zbog iskustva, ima tu sposobnost da planira sistematske politike delovanja, ali deca nemaju, jer su njihove mentalne moći i iskustvo neadekvatni (Geoffrey Scarre 1980). Deca bi mogla glasati za predstavnike koji na primer obećavaju da će skratiti dan škole, smanjiti starost za vožnju ili ukloniti roditeljsku kontrolu iz masovnih medija. Relativni nedostatak iskustva dece u svetu mogao bi ih naterati da svoj glas koriste protiv svojih najboljih interesa.

Za ovo postoje najmanje tri kontraargumenta. Prvo, mogućnost ili verovatnoća glasanja na svoju štetu ne ukida pravo glasa u slučaju odraslih. Zapravo, može se tvrditi da odrasli rutinski glasaju protiv sopstvenog interesa, na primer kada siromašni podržavaju politike koje idu u korist samo bogatima. Danas normalno smatramo da biračko pravo pripada građanima bez obzira na to koliko ga loše mogu koristiti. Budući da niko ne može s pravom da polaže monopol nad onim što je najbolje za grupe u društvu, pametnije je dozvoliti da najveća moguća raznolikost utiče na javnu raspravu. U političkoj sferi, pravo na nečiji glas obično se smatra temeljnijim od prava na zaštitu od sopstvene štete.

Drugo, sprečavanje glasanja zbog verovatnoće negativnih posledica po sebe je elitistički. Isti argument korišćen je za opravdavanje uskraćivanja prava glasa crncima. Deo suštine glasanja je davanje glasa onima koji se inače ne bi čuli. U slučaju dece, glasanje bi poslužilo osporavanju davnih pretpostavki dominantnih odraslih osoba. Ovde ponovo nalazimo neopravdano proširenje privatnih prava na javna prava, u ovom slučaju pravo roditelja da podižu sopstvenu decu proširilo se i na pravo odraslih osoba da donose političke izbore za decu.

Konačno, i što je najvažnije, daleko od toga da im nanosi štetu, biračko pravo bi najverovatnije donelo deci i mladima velike koristi. Prvo, glasanje maloletnika prosvetlilo bi donosioce političkih odluka o stvarnom životu i iskustvima maloletnika. S obzirom na složenost onoga što je u najboljem interesu dece – i tumačenja detinjstva u svim njihovim kulturnim, polnim, etničkim, klasnim i drugim različitostima – glasanje dece omogućilo bi zakonodavcima da donesu bolje informisane odluke.

Time bi predstavnici naroda konačno bili primorani da pruže mladima potpuno i jednako uvažavanje. Poslanici bi osetili veći pritisak da ulažu u škole, jačaju zdravstveno osiguranje, podržavaju porodice, poboljšavaju prostore za rekreaciju, smanjuju eksploataciju dece i uopšte se prema maloletnicima odnose dostojanstveno i sa poštovanjem.

UTICAJ GLASANJA NA OSTALA PRAVA

Ima li opasnosti da glasačka prava za maloletnike mogu uticati na njihova druga prava? Deca bi mogla početi da zahtevaju, na primer, prava da samostalno donose važne medicinske odluke, da nemaju obavezu da pohađaju školu, da rade puno radno vreme ili da mogu da se odvoje od roditelja. Indirektnije, deca bi se mogla suočiti sa erozijom postojećih posebnih prava kao što su maloletnički sudovi i odmeravanje kazne, javno obrazovanje, pružanje zdravstvene zaštite i zaštita od braka, zaposlenja i služenja vojske. Ukratko, što veća politička prava deca steknu, to će ih društvo manje tretirati kao decu (Martin Guggenheim 2005).

Ovaj argument ima tendenciju da pogrešno razume svrhu glasanja. Osim u slučaju direktnih referenduma, glasanje ne kreira socijalnu politiku, već indirektno bira predstavnike da se donose odluke onako kako oni vide da je najbolje za celu zajednicu. Predstavnici bi već trebalo da predstavljaju decu. Razlika koju bi dodala maloletnička glasanja je u tome što bi trećina birača sada stekla pravo na odlučivanje u izboru poslanika. Nijedna glasačka grupa nema potpuni uticaj na taj izbor bez kontrole drugih glasača. Deca bi stekla pravo na puno radno vreme, na primer, samo ako je takvo pravo podržavala većina glasačke populacije i nije u suprotnosti sa drugim utvrđenim pravima kao što su neeksploatacija i redovno obrazovanje.

Glasanje bi trebalo da bude vrsta prava koja pripada svim građanima, kao i druga univerzalna prava kao što su sloboda izražavanja, neiskorišćavanje i nenasilje. Glasanje treba da bude takvo pravo jer bira predstavnike čiji postupci utiču na čitavu zajednicu.

PRAVA RODITELJA

Još jedan argument je da bi biračko pravo deci i omladini dalo moć da naštete odraslima. Ovde su glavna briga prava roditelja. Ako bi deca mogla da glasaju, roditelji ne bi imali prava da zahtevaju dobar uspeh u školi, poštovanje svoje vere, odlazak na spavanje, da donose medicinske odluke itd. Dečije biračko pravo bi u stvari moglo zameniti veći deo roditeljskog autoriteta državnim, jer bi deca dobila mogućnost da koriste glasački listić za zaobilaženje roditeljske kontrole.

Međutim, jedna od mana ovog argumenta je ta što on ne prepoznaje da će deca uvek imati manje političke moći nad odraslima nego što odrasli imaju nad decom. Prvo, deca i omladina su gotovo svuda manjina populacije. Pored toga, deca će generalno imati manje političkog uticaja od odraslih samo zahvaljujući tome što su provela manje godina svog života ostvarujući politička prava. Biračko pravo mladih ne bi toliko narušilo moć odraslih koliko bi pružilo najmanje moćnoj starosnoj grupi veću političku ravnotežu.

Štaviše, bilo bi korisno da autoritet roditelja, nastavnika i drugih odraslih nad decom bude pod boljom kontrolom. Prisetimo se. pre sedamdesetih godina, odrasli su retko bili procesuirani zbog fizičkog ili seksualnog zlostavljanja dece. Ali, kao što je pravo glasa žena poboljšalo odnose među polovima, tako bi i glasanje maloletnika poboljšalo odnose među generacijama. Prisililo bi roditelje i druge odrasle da se prema deci odnose s poštovanjem i manje izrabljujuće. Pravo glasa maloletnika i antiimperijalizam u suštini dele isti cilj osnaživanja siromašnih i marginalizovanih. Ako je demokratija eksperiment uključivanja „naroda“ u upravljanje, onda je nedemokratski isključiti trećinu ljudi bez ikakvih ubedljivijih razloga za to.

I na kraju jedna zanimljiva činjenica. Po američkom ustavu do 1971. godine pravo glasa imali su svi stariji od 21 godine. Tada je nekom palo na pamet da nije baš logično da se maloletni mladići (ispod 21 godine) mogu slati u rat u Vijetnamu pre nego što dobiju pravo glasa, pa je ta granica spuštena na 18 godina. Po potrebi sve se može.

by Istok Pavlović
U srpskim firmama važe posebna pravila: skoro niko ne radi u struci, svi rade sve, plate su male, ali mogućnosti za “dilove sa strane” velike. Zbog specifičnog načina poslovanja u domaćim firmama, kroz godine se iskristalisalo nekoliko univerzalnih tipova ličnosti u radnom okruženju.
Verujemo da ćete mnoge od njih (a možda i sebe) ovde prepoznati.
1. Generalni direktor – ipak moramo da započnemo tekst sa ovim drevnim oblikom života koji se evolutivno poprilično adaptirao u odnosu na doba socijalizma. Generalni direktor srpske firme je prosed, mršav, i nosi foto-grej naočare koje su nosili šmekeri sa kraja sedamdesetih iz vremena kada je on kao student maštao da se obogati. Do početnog kapitala je došao preko nekog dila sa Slobom devedesetih ili je prosto pokrao državnu firmu u kojoj je radio.
Zaposleni ga se plaše i ne smeju da ga pogledaju u oči jer legenda kaže da bi se istog trenutka pretvorili u kamen. Nikad nije u firmi, i priča se da je stalno na nekim sastancima. Sa sobom nosi akten tašnu u kojoj doduše nema ničega, ali deluje poslovno. Ima kompjuter u kancelariji, ali ipak sve zapisuje u debeli firmin rokovnik sa kožnim povezom.
2. Direktorova ljubavnica – Osoba koja je glavni gazda u firmi. Fizički obavezno podseća na direktorovu najveću ljubav iz studentskih dana koja ga je ostavila jer je bio siromašan i dosadan i koja se udala za nekog zgodnog milionera. Sa njom direktor pokušava da proživi drugu mladost, ovog puta situiran i sigurniji u sebe. S obzirom da je slab na nju, ona je preuzela svu komandu u firmi.
Od škole ima srednju i diplomu više poslovne koju je platila malo manje od svojih silikona. Ipak, ona se savršeno razume u sve profesije: svi operativci su nesposobni, svim kreativcima u firmi ustvari ona daje sve ideje a oni samo to malo dorade u Fotošopu, a jedina sa kojom emotivno saoseća je kafe kuvarica, jer negde potajno zna da bi bila na njenom mestu kada ne bi imala velike grudi i pune usne.
Zvaničan položaj direktorove ljubavnice u firmi je obično neka izmišljena funkcija samo da bi bila zaposlena, poput “senior regional coordinator”, a visina plate zavisi od njene spremnosti da ispuni sve direktorove fantazije iz mladosti u spavaćoj sobi.
3. Zamenik direktora – za razliku od generalnog direktora koji igra ulogu “zlog policajca”, zamenik direktora je “dobri policajac”. On je uvek nasmejan i zaposleni ga vole. Trudiće se da svakom zaposlenom na fin i ortački način prenese šta je njegov zadatak: “Bolje uradi ovo do ponedeljka inače će direktor da ubije i tebe i mene”. Često preuzima na sebe više obaveza nego što može da iznese i ima hiljade neodgovorenih mailova u Inboxu. Voli da proučava trendove u poslu i veruje u bajku da je briga o potrošačima ključ uspeha firme. U normalnoj zemlji on bi bio generalni direktor.
4. Ugovarač poslova – Najkraće rečeno, srpski Del Boj iz serije “Mućke”. Životni moto mu je “Ugovori što više poslova za što više para a onda pronađi neke klince koji će to da urade za sto eura”. Na sva pitanja odgovara pozitivno: – “Možete li da nam napravite sistem za naplatu sa Oracle bazom podataka?” – “Naravno, imamo višegodišnje iskustvo u tome!”. Nakon izlaska sa sastanka zove svog čoveka: “Nađi mi hitno nekog klinca koji se razume u Ortoped, Ornament… neke baze podataka… i imaš deset posto!”
Ima dva mobilna: jedan za trenutne klijente na koji se uvek javlja i govori kako “sve ide po planu”, i drugi za bivše klijente koji ga zovu da ga proklinju jer je sve urađeno fušerajski, na koji se naravno nikad ne javlja.
5. Distributer – Bivši švercer benzina i robe iz vremena sankcija. Nije mnogo visok, najčešće ima kockastu glavu, “kec-trojka” frizuru iz devedesetih, i verovatno je poreklom iz Bosne. Zna sve cake i fazone kako da se roba uveze, koga treba potplatiti na kojoj granici, i kako lažirati papire o robi tako da se plate najmanje dažbine. Omiljeni auto mu je pickup “Zastava Poly” ili kamionet “Zastava Turbo Rival”.
Vikendom sa svojim jaranima distributerima iz drugih firmi zakupljuje separe sa flašom viskija na Hua-Hua, i provede veče komentarišuči “kako je dobra ona tamo crnka što đuska u prvom redu, šta bi joj bolan radio”. Napravio je kuću na placu u Kaluđerici koju nije omalterisao da bi se u katastru vodila kao nezavršena, zbog manjeg poreza. Redovno prati “Farmu” i hvali se okolo da je prevozio robu nekom od učesnika.
6. Sekretarica – Zgodna i dobroćudna devojka koju je direktor upoznao na nekom splavu, pomislio u sebi “rado bih te kresnuo”, i izgovorio “hoćeš da budeš sekretarica kod mene u firmi, baš imamo prazno mesto”? Naravno, direktorova ljubavnica ne može očima da je smisli jer je prozrela direktorove ambicije. Stalno joj podmeće koske kako bi sirota devojka ispala nesposobna i puni direktoru glavu da treba da je otpusti jer je mnogo glupa i uvek sve uprska.
7. Direktorka finansija -Prefrigana tetka sa mini-valom i naočarima koje vise na lancu oko vrata. Radila je u nekoj državnoj banci koja je propala početkom devedesetih i tu je “ispekla zanat”. Bez nje, firma bi sigurno propala, jer zna apsolutno sve stvari esencijalne za opstanak jedne srpske firme: izvlačenje para sa računa, plaćanje na ruke, otvaranje fantomskih firmi, pranje novca, povraćaj PDV-a, lažiranje završnog računa, i ostale uobičajene aktivnosti. Svakom naočitom mladiću koji dođe u firmu priča kako ima ćerku koja uskoro završava fakultet i koja je “taman za njega”.
8. Vozač – Suvonjav, bubuljičavi mladić koga je mrzelo da završava škole. Jedno vreme je radio kao taksista pa je prešao u firmu. Nakon posla, vozi direktorovog “Audija” po gradu i muva prigradske seljančice sa nultim koeficijentom inteligencije koje bi mogle da poveruju da je auto njegov. Skuplja kintu da otvori svoj biznis sa uvozom polovnih automobila iz Nemačke. Zna za sve direktorove tajne dilove jer ovaj sve vreme telefonira u kolima. Ukoliko želite da znate kako zaista stoji firma finansijski, pitajte njega.
9. IT-jevac ili Tehničko lice – višak kilograma, naočari bez okvira, graške znoja na čelu i majica na poprečne pruge sa kragnom, osnovne su vizuelne karakteristike ovog člana kolektiva.
Na sastancima uglavnom ćuti i čeka završnicu sastanka kada će neko pitati “dobro, jel imamo još nešto da se dogovorimo oko tehničkih detalja”. Instalirao je svim zaposlenima Firefox ili Google Chrome i stalno im govori da treba to da koriste umesto onog plavog Bil Gejtsovog dok ga ovi zbunjeno gledaju. Voli epsku fantastiku i Tolkina i na posao dolazi neispavan od bdenja za kompjuterom. Noću u firmi ostavlja uključen torrent na serveru da se skidaju pornići jer je brza veza.
10. Pravnik – Stabilan i skockan mladić, uvek u skupocenom odelu sa kravatom. Nosi akten tašnu u kojoj ima nečega za razliku od direktora, jer ima pune ruke posla da reši probleme koje je direktor napravio. Na svaki minimalni zahtev odgovara da mu “treba dve do tri nedelje da sagleda sve aspekte”, a kada se razmatraju kreativne solucije u rešavanju problema, prvi je tu da ih ospori sa obrazloženjem da su to “ozbiljne stvari sa kojima nema igranja”.
11. Organizator eventova – Brzi lik koji je uvek nasmejan i zeza se sa kolegama. Kad je bio student radio je kao promoter za beogradske splavove i organizovao je par novogodišnjih “all inclusive” žurki. Vrhunac karijere dostigao je kada je uspeo da dovede stranog DJ-a za koga je neko zaista čuo, nakon čega se uvalio za stalno u firmu.
Omiljena aktivnost organizatora eventova je “postrojavanje promoterki”. To je idealna prilika da dovede sebe u ulogu moćnog šefa nekolicini zgodnih devojaka, kako bi iskoristio njihovo strahopoštovanje da neku od njih odvede u krevet. Obično je to ona tiha i povučena promoterka koja ima opasnog oca i koja je navikla da poštuje autoritet. S obzirom da je mu je potrebna raznovrsnost, organizator eventova često pravi “kastinge” na koje zove nove i nove devojke koje je startovao negde na ulici sa pričom “javi mi se, ja radim promocije”.
12. Čistačica – prvo što primećujete na njoj su crne vunene čarape na bele radne cipele sa rupicama i plavi kombinezon. Živi u nekom pregrađu na potpuno drugom kraju Beograda i menja tri trocifrena autobusa da bi došla na posao. Pravi se da nema pojma čak ni čime se firma bavi i da je došla tu samo da počisti i ode kući, ali u stvari zna šta se dešava u firmi i odnose među zaposlenima bolje nego sam direktor. Često je obrazovanija od mnogih ljudi koji su na nekim položajima.
13. Ugraditelj – kao što mu samo ime kaže, ovaj čovek koristi svaku priliku da se ugradi na sve dilove i cifre koje prolaze kroz njegove šake. Za sve što vam zatreba, “on ima čoveka”. On pomno osluškuje svaki razgovor u svojoj okolini, ne bi li čuo da neko spominje neko zanimanje ili delatnost za koju se traži izvršilac radova. – “Izvini, slučajno sam čuo da ti treba advokat. Pa što ne reče odmah! Moj drug iz osnovne je najbolji advokat u zemlji, i to je baš specijalizovan za tu oblast koja tebi treba! Samo mu se javi na ovaj broj i reci da sam te ja preporučio!”
Omiljeni broj ugraditelja je 20. Tačnije, dvadeset posto. To je u proseku cifra koju ugraditelji traže za svoj mukotrpni rad. Budite sigurni da 20% od mnogih naplaćenih usluga u Srbiji svakog dana odlazi u džepove ovih ugraditelja, koji smatraju da je to pošteno zarađen hleb, baš kao što će ga pošteno zaraditi i onaj jadnik koji će tri meseca danju i noću da radi na projektu u koji se ugraditelj ugradio.
U Srbiji postoji i nekoliko dubljih varijacija ugraditelja. Kao što postoje izvođači i podizvođači radova, tako postoje i podugraditelji, pod-podugraditelji, pod-pod-podugraditelji, sve dok posao na kraju ne stigne dok nekog sirotog genijalca u podrumu koji će zaista uraditi posao i dobiti neki promil od originalne cifre.
14. Kafe kuvarica – Devojka koja se javila na posao sekretarice ali nije bila dovoljno dobra riba.
Nosi maramu oko glave i dijalog koji vodi sa gostima firme u 95% slučajeva glasi doslovno, od reči do reči ovako: – “Šta ćete da popijete?” – “Kafu” -”Kakvu kafu, imamo espreso, tursku, nes…?” – “Espreso” – “Duži, kraći…?” – “Duži” – “Sa mlekom, šećerom…?” – “Sa mlekom i šećer donesite”.
Kafe kuvarica u slobodno vreme čita “Skandal” i “Svet”, a pred kraj radnog vremena flertuje sa radnikom obezbeđenja.
15. Kurir – Ćutljiv lik koji nikad nije u firmi kada je potreban. Kada isporuči pošiljku, provede još jedno sat vremena blejajući u kafiću a kao izgovor koristi gužvu u saobraćaju. Dobio je posao tako što je firma u jednom trenutku postala dovoljno velika da joj je zatrebao kurir, a onda je neko od zaposlenih rekao “imam ja burazera od tetke koji ionako po ceo dan samo igra igrice dok ga izdržavaju matorci, daj da ga zaposlimo”.
16. Hostesa na ulazu – Studentkinja slatkog lica koja dočekuje goste sa pitanjem “Imate li zakazano?”. Direktor je postavio da bude prvo što se vidi na ulazu kako bi se klijenti odmah ponadali da možda ima još dobrih riba u toj firmi i da sa njima treba sarađivati.
Najčešće je to studentkinja kojoj je ostalo još nekoliko ispita do kraja i koja se ponadala da će uspeti tu da sedi i da uči, i da pritom nešto zaradi. Naravno, od toga nema ništa jer joj svaki čas zvoni telefon i defiluju gosti, tako da joj ceo dan za stolom stoji knjiga otvorena na jednoj istoj stranici. Kada shvati da nema ništa od učenja, odlazi, da bi je ubrzo potom zamenila nova neiskusna studentkinja sa nerealnim očekivanjima.
17. Obezbeđenje – Ćelavi kršni Hercegovac u teget sakou sa Blututom u uvetu. Iz stisnute ruke mu viri samo antena od “Motorole”, s obzirom da je cela spravica stala u njegovu ogromnu šaku.
Dobar je sa distributerom i organizatorom eventova, jer su zajedno išli u teretanu. Ima šiljate cipele i kada hoda, polako premešta težinu tela sa jedne noge na drugu. Omiljeni filmovi su mu “Kum 1”, “Kum 2”, i “Dobar, Loš, Zao”. U pauzama čita “Kurir” ili pozajmi “Skandal” od kafe kuvarice.
18. Fantomska trudnica – Jedina žena koja je ikada znala da uradi nešto u firmi kako treba, ali je na porodiljskom bolovanju već treću godinu zaredom, sa tendencijom da se nikada ne vrati na svoje radno mesto jer je dovoljno inteligentna da pobegne iz te firme glavom bez obzira. Novi zaposleni koji je nikada nisu upoznali slušaju o njoj priče i legende od starijih kolega: “Eeee, da je sad Marina/Slavica/Danka ovde, znaš ti kako bi ona ovo sredila za pet minuta…”. Navedena fantomska trudnica tako postaje drevni mit u firmi, nešto poput Če Gevare ili Jovanke Orleanke.
Toliko od nas. Kao što vidite, ima ovde dovoljno tipova da svako prepozna bar nekoliko ljudi, pa prosledite tekst kolegama sa posla da čujete šta oni imaju da kažu.
I naravno, sigurno smo propustili da navedemo neke tipove, ali zato su tu vaši komentari.