browser icon
You are using an insecure version of your web browser. Please update your browser!
Using an outdated browser makes your computer unsafe. For a safer, faster, more enjoyable user experience, please update your browser today or try a newer browser.

KUBA IZ PRVE RUKE

Posted by on 17.03.2012.

Kuba iz prve ruke

Kuba iz prve ruke

Kuba danas. Rajsko ostrvo. Oaza socijalizma. A gde je demokratija. Pa nema je, nije još stigla. Ali zato se zna šta se sme, a šta ne, i dok god se to poštuje problema nema. Kriminala skoro da nema, osim sitnih vaćarenja i navlačenja da kupiš ono što ti ne treba. Kod njih još nije stigla hajka na pušače, pušenje je svuda dozvoljeno. A biće verovatno još dugo tako, s obzirom da dobrim delom žive od cigara. Kad voziš ne moraš da pališ svetla i po danu. Idealno mesto za jugonostalgičare. Podseća na dane kada nismo imali ništa, osim osmeha na licu. Sada imamo još manje, osmeh smo izgubili odavno, ali zato imamo demokratiju.

Kubanci imaju jednu srećnu okolnost i jednu nesrećnu. Srećna okolnost im je lokacija. Ne može biti bolja i što se tiče prirodnih lepota, klime, a bogami i geostrategijskog položaja. Nesrećna okolnost im je lokacija takođe, previše su blizu Amerike. E, zato su Kubanci siromašan narod, ali ponosan i srećan. Svaki Kubanac od rođenja do smrti ima obezbeđene osnovne životne potrepštine. Svakog meseca država mu omogućava da svoje sledovanje namirnica i drugih neophodnosti pazari za maltene budzašto. Odnosno za sumu koja njegovu platu od 20 do 40 Eura neće značajno umanjiti. Između ostalog i zato Kubanci vole svoju decu i raduju se svakom novorođenom. Takođe njihovi troškovi za režiju su srazmerni njihovim platnim sposobnostima, tako da su im najosnovnije životne potrebe uglavnom uvek zadovoljene. Za sve preko toga – snalaze se. S obzirom na to da se maltene od rođenja uče tome, Kubanci su, za razliku od nekih naroda iz mnogo uređenijih zemalja, veoma vispreni i snalažljivi. Pored osnovnog posla (ako ga imaju) rade dodatne poslove, koriste svaku priliku da zarade ako se ukaže prilika. Što uključuje pružanje svih vrsta usluga, uključujući i seksualne (ako postoji potražnja za dotičnim pojedincem ili pojedinkom). Iako je samo ženski deo populacije na glasu u vezi sa tom vrstom usluga, to podjednako važi i za muški deo, a bogami postoji i poprilična potražnja (i to više od strane turistkinja nego od gej turista). Uprkos svemu tome Kubanci su nevina nacija. Oni ne prodaju seks, nego dobro raspoloženje i dobar provod. Seks je gratis. Nevini su jer još nisu osetili potpunu penetraciju imperijalističkog duha i morala, što ih u stvari i drži srećnima sve ove godine, čak i kad su u krizi. Ruku na srce iako nefunkcionalan, socijalizam kao ideja jeste mnogo humaniji i pravedniji sistem. Što ljudi evolutivno nisu sazreli za njega to je druga priča.
Kuba iz prve ruke

Kuba iz prve ruke

Kubanci i Kubanke se mogu naći u najrazličitijim oblicima i bojama. Ima i mršavih i debelih i onih između, s tom razlikom što su svi živahni i spretni. Valjda zato što im je ritam u krvi. Kad smo kod oblika, treba spomenuti Kubanke sa čuvenim crnačkim dupetom (za neupućene – dupe koje svojim proporcijama na sve strane prevazilazi veličinu srazmernu ostalim delovima tela vlasnice istog). No, da se ne lažemo, veći je broj onih sa dupetom model “Plejboj” i ostalih. Što se boja tiče Kubanci i Kubanke su toliko izmešali karte (genetske), da ih možete pronaći u svim nijansama, od sasvim bele do zift crne. Nije čudo ni da naiđete na crnog Kubanca koji se zove Vladimir, kao što možete sresti i kubanskog Kineza koji se zove Ernesto. Kubanska istorija je kao čudesni mikser napravila fantastičnu mešavinu ljudi i njihovih običaja, toliko da su im se čak i religije izmešale. Najrasprostranjenija religija na Kubi je afrička (u prevodu klanjanje nekim afričkim bogovima i prinošenje žrtava – ubijenih životinja najčešće). Afričku religiju su, naravno, doneli sa sobom afrički robovi. Druga po rasprostranjenosti je katoličanstvo. Nju su uveli Španci, svojevremeno vlasnici pomenutih robova. Međutim, kako su se plašili afričkih obreda (nikad se ne zna, možda bogovi prihvate i druge žrtve osim životinja), Španci su nametali svoju veru robovima. Ali, robovi su “prihvatili” njihovu religiju tako što su okačili slike katoličkih svetaca i svakom našli par među svojim bogovima, a obrede su nastavili da upražnjavaju kao i ranije. Tako da danas na Kubi veliki deo populacije poštuje katoličku i afričku religiju istovremeno. Takođe dobar deo populacije poštuje još jednu religiju od revolucije naovamo – ateizam.

Mnogi koji nisu izučavali Kubansku istoriju pitaju se otkud Guantanamo na Kubi. Ili preciznije otkud Amerikanci u Guantanamu. Priča je ovakva – Kristofer Kolumbo je na svom prvom putovanju sa namerom da zguza dođe do Indije, greškom “otkrio” Ameriku. A onako usput “otkrio” je i Kubu. Dotadašnji stanovnici Kube, pripadnici domorodačkih indijanskih plemena bili su vrlo srećni što ih je najzad neko “otkrio”, jer inače nikad ne bi saznali gde su (u Indiji, objasnio im je Kolumbo). Od tada Kuba je postala španska kolonija. Lokalni domoroci su Špance naučili da uvijaju duvan i da ga puše. Zauzvrat Španci, muškarci u velikoj većini, koristili su domorodačke žene za svoje privatne potrebe. Sve u svemu na domoroce su imali uticaj kao atomska bomba na Hirošimu. Doneli su im razne vrste boginja, koje ovi u životu nisu imali, pa su od njih umirali kao muve. Kako je kolonizatorima za iskorišćavanje prirodnih bogatstava Kube bila potrebna radna snaga, pokušali su da preostale domoroce pretvore u robove. Međutim domoroci, nenaviknuti na takvu vrstu aktivnosti, nestajali su u vidu magle negde u brdima. Kad je stvar sa radnom snagom postala kritična, kolonizatori su počeli da uvoze robove iz Afrike. Tada je ekonomija Kube počela da cveta. To je trajalo do sredine 18. veka, odnosno do sedmogodišnjeg rata između Španije i Britanije, koji se vodio na tri kontinenta i u kojem su Britanci zauzeli Kubu. Rat je završen potpisivanjem mirovnog sporazuma kojim su Britanci menjali Kubu za Floridu sa Špancima, pa je Španska vlast na Kubi tako nastavljena. Negde u 19. veku Kubancima je palo na pamet da se otcepe od Španije, a Amerika (tada već samostalna država) ih je, naravno, podržala u toj nameri (američka spoljna politika se nije mnogo menjala tokom vekova). Kako principijelna podrška nije pomogla u borbi protiv naoružanih Španaca, par godina pred kraj 19. veka Ameri su zaratili sa Španijom kako bi “oslobodili” Kubu. To im je relativno brzo pošlo za rukom, te su “privremeno” uspostavili svoju upravu na Kubi. Nekoliko godina kasnije, kad je postalo očigledno da je “privremeno” rešenje kao i obično najtrajnije, Ameri su smislili uslove pod kojima će se povući sa Kube i izglasali ih u svom Kongresu. Uslovi su normalno bili tipa “ako Kuba hoće da na bilo koji način sarađuje sa nekom drugom državom mora da ima odobrenje Amerike” i slično. Tu se nalazila i klauzula o ustupanju mornaričke baze Gvantanamo Americi. Prihvatanje ovih uslova i njihovo ugrađivanje u ustav nove države bio je preduslov da Kuba dobije “nezavisnost”. Kubanci su po sistemu “daj šta daš” skinuli gaće i prihvatili ono što im je ponuđeno. Ideja je, logično, bila da se iz Amerike upravlja Kubom i to je relativno dobro funkcionisalo dok se nije pojavio Fidel i njegova ekipa. Ostalo znate, to je već novija istorija (dodatne detalje možete pogledati na blogu Ovo možda niste znali – o Kubi). A i dosta liči na onu našu od 1945. koja se uči u školi.
Kubanci inače imaju dve valute, jedna je pezos, a druga je takođe pezos, ali konvertibilni, ili CUC. Kažu da ni njihov ministar finansija verovatno ne zna za šta je CUC skraćenica, ali to im ne smeta mnogo. Vrednost CUC-a je blizu dolara, s obzirom da se za promenu dolara u CUC naplaćuje provizija 10%. Ova provizija naplaćuje se samo za dolare, pogodite zašto. Plata u državnoj službi se dobija u nekonvertibilnim pezosima i njima se kupuju artikli sa sledovanja, a i neki drugi. Cene ostalih proizvoda ili usluga su izražene u CUC-ima i više – manje su realne. I podložne su dogovoru ako je sa druge strane “privatni preduzetnik”. A “privatni preduzetnik” je svako ko može nešto da ponudi. Njegove poslovne prostorije često su deo dnevne (i jedine) sobe ispred ulaznih vrata, koja po pravilu izlaze direktno na ulicu. Tako da, dok kupujete suvenir od “preduzetnika”, istovremeno možete videti iza tezge njegovu ženu u krevetu kako gleda omiljenu seriju. Opušteno. Ako eventualno postoji mogućnost da se ispred radnje iznese neki stalak ili tezga, to je dodatna prednost. U tom slučaju unutra (u prostoriji 2 sa 2) može da se skuva ručak ili da se uradi nešto od kućnih poslova. Uveče se stalci i tezga ubacuju u istu tu prostoriju i ostaje toliko prostora da se čovek provuče do svog kreveta. Većini Kubanaca to nimalo ne smeta, oni uglavnom žive napolju, što je i logično uz takvu klimu. Čest je slučaj da ljudi postave stolicu ispred ulaznih vrata i odatle gledaju televizor negde unutra. Još interesantniji je slučaj stanovnika stare Havane, odnosno kulturno istorijskog središta u centru grada, inače pod zaštitom Uneska (ne onog Rumuna, nego obrazovne, naučne i kulturne organizacije Ujedinjenih Nacija). E, u te zgrade, koje su svojevremeno gradili Španci i ostali buržuji sebi za uživanje, nakon pobede revolucije naseljeni su predstavnici proleterijata. Ali na isti način kao u bivšoj Jugoslaviji 1945. Dakle, svaka porodica dobija po jednu sobu, ako je mnogobrojna čak i dve, kupatila i WC-i su zajednički za 4-5 porodica i svi su srećni, jer je to mnogo bolje od onoga gde su živeli do tada. No, vreme od revolucije je polako prolazilo (nedavno su slavili 53. godišnjicu), zgrade su polako ruinirane, a s obzirom na finansijsku situaciju njihovih stanara nikakvo održavanje osim najneophodnijeg nije dolazilo u obzir. Da sve bude gore familije su se u međuvremenu brojčano uvećavale prirodnim priraštajem, tako da su “stanovi” postajali prenaseljeni. Tu je srećna okolnost bila što su pomenuti bogatuni graditelji bez ikakve potrebe gradili kuće sa plafonima visine 4 metra (“isprđivanje” što bi rekli kod nas na jugu). Tu srećnu okolnost su iskoristili stanovnici u fazi prenaseljenosti, pa su počeli da dele stanove po vertikali, kako bi dobili nephodne kvadrate. Kako to danas izgleda teško je dočarati rečima, ali ako uzmete u obzir još i to da su sve kablovske instalacije vučene po zidovima hodnika i stanova, možda možete donekle steći utisak.
Na Kubanskim ulicama ruske Lade i Moskviči održavaju stanje miroljubive koegzistencije sa američkim oldtajmerima. Kad biste samo znali koliko peripetija ima prosečan vlasnik bilo kog vozila da nabavi neki rezervni deo, tek tada bi vam bilo jasno kakav entuzijazam krasi njihove vozače. Kubanci su zato razvili sposobnost da improvizuju i prave delove od drugih sličnih delova automobila ili bilo kojih drugih uređaja (kao što je jedan naš majstor stavio na vizit kartu: Budžljavine i fušeracije d.o.o.).
Za razliku od nekih demokratskih zemalja kojima je razvoj demokratije na prvom mestu, na Kubi je prioritetno obrazovanje i zdravstvo. U proseku su veoma obrazovana nacija. Ima čak i Amerikanaca koji studiraju kod njih. Doduše ne toliko zbog kvaliteta studija, koliko zbog toga što preko neke crkvene organizacije imaju mogućnost da studiraju za dž, a kod kuće bi ih to koštalo 12 do 15 hiljada zelembaća. Ali bez šale, kubanska medicina je čuvena po nekim lekovima i metodama, koje se koriste samo kod njih. Zato je i takozvani “medicinski turizam” u ekspanziji.
Kuba iz prve ruke

Kuba iz prve ruke

Pored kulturno-istorijskih znamenitosti koje se mogu videti, nezaobilazan deo provoda je i noćni život. I najobičnija šetnja ulicama u centru Havane može biti vrlo interesantna. Ne možete izbeći “promotere”, odnosno snalažljive pojedince koji ljubazno žele da vam pomognu da nađete taksi, ili da vas upute gde da kupite cigare, da nađete devojke za provod, gde da odete na večeru ili bilo šta drugo što vam može pasti na pamet. Naravno, oni od toga dobijaju proviziju od onoga koji pruža bilo koju od navedenih usluga, tako da direktno ne morate da im platite ništa, ali ne sekirajte se, u ceni usluge biće i njegov deo. Najteže od svega je objasniti “promoteru” da vam ne treba nikakva usluga. U svakom slučaju ne možete zaobići kafiće i restorane sa živom muzikom. Ako vas ritam ponese u njima možete i zaplesati salsu ili bilo šta drugo, ako niste majstor za salsu. Na kraju tu su i diskoteke. Idealno mesto za muškarce koji žele da saznaju kako se oseća Bred Pit kad uđe u disko. Jedan naš stariji bračni par je zalutao na takvo mesto i posle toga supruga je imala komentar: “To je Sodoma i Gomora, jedva sam sačuvala muža.” Muž nije imao nikakav komentar.

Sponzor bloga: advertease

Comments are closed.