Prepuni su mediji raznoraznih boraca za ljudska prava, za ravnopravnost žena, rodnu ravnopravnost, prava LGBT populacije i sl.

Pritom jednu vrstu diskriminacije koja je ugrađena i u zakon niko ne vidi i ne pominje. Reč je o diskriminaciji maloletnih osoba, kojima je po zakonu uskraćeno pravo glasa. Uz argumentaciju istu kao što se nekad dokazivalo zašto crnci ili žene ne treba da imaju pravo glasa: nemaju političke ili glasačke kompetencije, nemaju potpuno razvijeno razmišljanje (John Locke), nisu sposobni za racionalno procenjivanje i da se odupru političkim manipulacijama (Jean-Jacques Rousseau), nedostaje im integritet i “samokontrola” za prevazilaženje puke iracionalne želje (Immanuel Kant). Svaka čast Loku, Rusou i Kantu, ali ima li nekih savremenijih mislilaca da kažu nešto o toj temi?

Ima. Chan i Clayton (2006) su protiv glasanja maloletnika na osnovu toga što nisu stekli dovoljno „znanja o političkom sistemu i razumevanja prirode i značaja pitanja koja su predmet javne i političke rasprave“.

Slično tome, britanska izborna komisija je ponovo potvrdila starosnu granicu za glasanje od 18 godina kao doba „razvoja dovoljne socijalne svesti“ (Cowley i Denver 2004).

Tvrdi se da znanje potrebno za glasanje zavisi od razumevanja stvari poput političkih sistema, alternativnih stavova o glavnim pitanjima i uticaja odluka na različito stanovništvo. Čak i da deca imaju kompetenciju da glasaju, trebalo bi im vremena i obrazovanja da steknu znanje da bi to učinila odgovorno.

Međutim. Kao što znamo znanje o svemu ovome nije uslov biračkog prava za bilo koju drugu grupu stanovnika. Na primer, pravo glasa ne zavisi čak ni od osnovne pismenosti. Mnoge demokratije na svetu (uključujući i najveću, onu u
Indiji) imaju brojno nepismeno stanovništvo i glasanje se tamo često vrši pomoću slika. Kada su rađeni testovi znanja, kao na primer na američkom jugu, pokazalo se da su maloletna lica nepravedno obespravljena. Odrasli su pokazali temeljne nedostatke u političkom znanju, ali time im nije bilo uskraćeno pravo glasa. I, naravno, što se tiče glasačke kompetencije, glasačko znanje bi se sigurno povećalo među decom da su u stvari imala pravo da ga koriste. Najvažnija vrsta znanja koja je potrebna za odgovorno glasanje je poznavanje političkih alternativa i njihov odnos sa vlastitim i tuđim životom. Ali niko ne poseduje potpuno razumevanje u ovoj oblasti i teško je tvrditi da starijoj deci i omladini to inherentno nedostaje.

Ako ipak mislimo da su znanje i kompetentnost neophodni za glasanje, postoji i varijanta da se uspostavi „glasački test“ u kojem bi svako morao da pokaže osnovni glasački kapacitet i sposobnost razlikovanja između glavnih političkih ideologija. Tako bi svi, bez obzira na uzrast, imali istu šansu da ostvare svoja glasačka prava. Čime bi se takođe značajno smanjio broj glasača.

(NE)ZAVISNOST OD UTICAJA

Još jedan argument protiv je taj da su deca toliko snažno pod uticajem roditelja, nastavnika, masovnih medija i korporacija da im nedostaje kapacitet za nezavisno glasanje. S obzirom da maloletnici u velikoj meri zavise od odraslih za svoj opstanak i dobrobit, njihovi politički stavovi veoma su podložni manipulaciji odraslih.

Međutim, jedna od nedoslednosti ovog argumenta je ta što pretpostavlja da politička nezavisnost karakteriše odrasle. Time se ignoriše stvarnost u kojoj niko ne misli i ne deluje nezavisno od partnera, porodice, porekla, kulture, socijalno-ekonomske pozadine, istorijskog konteksta, okruženja masovnih medija i mnogih drugih stvari. Utvrđeno je između ostalog da muževi i žene utiču jedni na druge u velikoj meri. Koncept političke zavisnosti ranije je korišćen za uskraćivanje glasačkih prava manjinama, ženama i siromašnima. Deca mogu biti zavisnija od drugih u određenim aspektima – finansijski, obrazovno i emocionalno – ali sva ljudska bića su međusobno zavisna u mnogim dimenzijama svog života.

Realnost je takva da će deca verovatno glasati slično kao i roditelji, baš kao što čine i supružnici i članovi istih socijalnih, etničkih i kulturnih grupa. Pokazalo se, na primer, da mladi punoletni glasači u Velikoj Britaniji glasaju za istu stranku kao i njihovi roditelji u 89 do 92 posto slučajeva.

GLASANJE NA SVOJU ŠTETU

Još jedan argument protiv prava glasa maloletnika je taj da većina odraslih, zbog iskustva, ima tu sposobnost da planira sistematske politike delovanja, ali deca nemaju, jer su njihove mentalne moći i iskustvo neadekvatni (Geoffrey Scarre 1980). Deca bi mogla glasati za predstavnike koji na primer obećavaju da će skratiti dan škole, smanjiti starost za vožnju ili ukloniti roditeljsku kontrolu iz masovnih medija. Relativni nedostatak iskustva dece u svetu mogao bi ih naterati da svoj glas koriste protiv svojih najboljih interesa.

Za ovo postoje najmanje tri kontraargumenta. Prvo, mogućnost ili verovatnoća glasanja na svoju štetu ne ukida pravo glasa u slučaju odraslih. Zapravo, može se tvrditi da odrasli rutinski glasaju protiv sopstvenog interesa, na primer kada siromašni podržavaju politike koje idu u korist samo bogatima. Danas normalno smatramo da biračko pravo pripada građanima bez obzira na to koliko ga loše mogu koristiti. Budući da niko ne može s pravom da polaže monopol nad onim što je najbolje za grupe u društvu, pametnije je dozvoliti da najveća moguća raznolikost utiče na javnu raspravu. U političkoj sferi, pravo na nečiji glas obično se smatra temeljnijim od prava na zaštitu od sopstvene štete.

Drugo, sprečavanje glasanja zbog verovatnoće negativnih posledica po sebe je elitistički. Isti argument korišćen je za opravdavanje uskraćivanja prava glasa crncima. Deo suštine glasanja je davanje glasa onima koji se inače ne bi čuli. U slučaju dece, glasanje bi poslužilo osporavanju davnih pretpostavki dominantnih odraslih osoba. Ovde ponovo nalazimo neopravdano proširenje privatnih prava na javna prava, u ovom slučaju pravo roditelja da podižu sopstvenu decu proširilo se i na pravo odraslih osoba da donose političke izbore za decu.

Konačno, i što je najvažnije, daleko od toga da im nanosi štetu, biračko pravo bi najverovatnije donelo deci i mladima velike koristi. Prvo, glasanje maloletnika prosvetlilo bi donosioce političkih odluka o stvarnom životu i iskustvima maloletnika. S obzirom na složenost onoga što je u najboljem interesu dece – i tumačenja detinjstva u svim njihovim kulturnim, polnim, etničkim, klasnim i drugim različitostima – glasanje dece omogućilo bi zakonodavcima da donesu bolje informisane odluke.

Time bi predstavnici naroda konačno bili primorani da pruže mladima potpuno i jednako uvažavanje. Poslanici bi osetili veći pritisak da ulažu u škole, jačaju zdravstveno osiguranje, podržavaju porodice, poboljšavaju prostore za rekreaciju, smanjuju eksploataciju dece i uopšte se prema maloletnicima odnose dostojanstveno i sa poštovanjem.

UTICAJ GLASANJA NA OSTALA PRAVA

Ima li opasnosti da glasačka prava za maloletnike mogu uticati na njihova druga prava? Deca bi mogla početi da zahtevaju, na primer, prava da samostalno donose važne medicinske odluke, da nemaju obavezu da pohađaju školu, da rade puno radno vreme ili da mogu da se odvoje od roditelja. Indirektnije, deca bi se mogla suočiti sa erozijom postojećih posebnih prava kao što su maloletnički sudovi i odmeravanje kazne, javno obrazovanje, pružanje zdravstvene zaštite i zaštita od braka, zaposlenja i služenja vojske. Ukratko, što veća politička prava deca steknu, to će ih društvo manje tretirati kao decu (Martin Guggenheim 2005).

Ovaj argument ima tendenciju da pogrešno razume svrhu glasanja. Osim u slučaju direktnih referenduma, glasanje ne kreira socijalnu politiku, već indirektno bira predstavnike da se donose odluke onako kako oni vide da je najbolje za celu zajednicu. Predstavnici bi već trebalo da predstavljaju decu. Razlika koju bi dodala maloletnička glasanja je u tome što bi trećina birača sada stekla pravo na odlučivanje u izboru poslanika. Nijedna glasačka grupa nema potpuni uticaj na taj izbor bez kontrole drugih glasača. Deca bi stekla pravo na puno radno vreme, na primer, samo ako je takvo pravo podržavala većina glasačke populacije i nije u suprotnosti sa drugim utvrđenim pravima kao što su neeksploatacija i redovno obrazovanje.

Glasanje bi trebalo da bude vrsta prava koja pripada svim građanima, kao i druga univerzalna prava kao što su sloboda izražavanja, neiskorišćavanje i nenasilje. Glasanje treba da bude takvo pravo jer bira predstavnike čiji postupci utiču na čitavu zajednicu.

PRAVA RODITELJA

Još jedan argument je da bi biračko pravo deci i omladini dalo moć da naštete odraslima. Ovde su glavna briga prava roditelja. Ako bi deca mogla da glasaju, roditelji ne bi imali prava da zahtevaju dobar uspeh u školi, poštovanje svoje vere, odlazak na spavanje, da donose medicinske odluke itd. Dečije biračko pravo bi u stvari moglo zameniti veći deo roditeljskog autoriteta državnim, jer bi deca dobila mogućnost da koriste glasački listić za zaobilaženje roditeljske kontrole.

Međutim, jedna od mana ovog argumenta je ta što on ne prepoznaje da će deca uvek imati manje političke moći nad odraslima nego što odrasli imaju nad decom. Prvo, deca i omladina su gotovo svuda manjina populacije. Pored toga, deca će generalno imati manje političkog uticaja od odraslih samo zahvaljujući tome što su provela manje godina svog života ostvarujući politička prava. Biračko pravo mladih ne bi toliko narušilo moć odraslih koliko bi pružilo najmanje moćnoj starosnoj grupi veću političku ravnotežu.

Štaviše, bilo bi korisno da autoritet roditelja, nastavnika i drugih odraslih nad decom bude pod boljom kontrolom. Prisetimo se. pre sedamdesetih godina, odrasli su retko bili procesuirani zbog fizičkog ili seksualnog zlostavljanja dece. Ali, kao što je pravo glasa žena poboljšalo odnose među polovima, tako bi i glasanje maloletnika poboljšalo odnose među generacijama. Prisililo bi roditelje i druge odrasle da se prema deci odnose s poštovanjem i manje izrabljujuće. Pravo glasa maloletnika i antiimperijalizam u suštini dele isti cilj osnaživanja siromašnih i marginalizovanih. Ako je demokratija eksperiment uključivanja „naroda“ u upravljanje, onda je nedemokratski isključiti trećinu ljudi bez ikakvih ubedljivijih razloga za to.

I na kraju jedna zanimljiva činjenica. Po američkom ustavu do 1971. godine pravo glasa imali su svi stariji od 21 godine. Tada je nekom palo na pamet da nije baš logično da se maloletni mladići (ispod 21 godine) mogu slati u rat u Vijetnamu pre nego što dobiju pravo glasa, pa je ta granica spuštena na 18 godina. Po potrebi sve se može.